Научно истраживање открива како војвођанско пчеларство чува културу, идентитет и екологију
Сремски Карловци, новембар 2025. — Пчеле нису само мали инжењери природе, већ и тихи чувари живог наслеђа Србије. Новообјављена студија под називом „Медено наслеђе: Традиције и обичаји српског пчеларства у Војводини“ открива да је српско пчеларство више од пољопривредне активности – то је вековна културна пракса, дубоко укорењена у породичним традицијама и испреплетена са идентитетом нације.
Студија, чији су аутори проф. др Александра Пењишевић, проф. др Бранислав Санчанин и проф. др Евелина Парашкевова Великова, истражује пресек екологије, културе и образовања у свету пчеларства. Спроведено на узорку од 114 пчелара широм Војводине, истраживање истиче како наслеђене технике и породичне праксе настављају да напредују, чак и усред модерних технолошких промена.
Традиција у свакој кошници
Према налазима, 97% војвођанских пчелара примењује методе наслеђене од старијих генерација, показујући живи континуитет знања и вештина. Пчеларство, тврде аутори, јединствен је спој еколошке свести, традиционалне мудрости и занатства, „жива традиција која се активно преноси кроз генерације“.
Ова традиција није само симболична. Она игра кључну улогу у очувању биодиверзитета, одржавању еколошке равнотеже и заштити сеоског културног идентитета. Студија такође открива да се скоро 45% пчелара бави пчеларством првенствено ради очувања породичног наслеђа, док додатних 51% комбинује ту мотивацију са љубављу према самом меду.
Стари пчелари, нови изазови
Међутим, истраживање упозорава на изазове који су пред нама. Већина активних пчелара су мушкарци старији од 60 година, што покреће забринутост због генерацијске одрживости заната. Аутори наглашавају хитну потребу да се привуку млади људи и жене у пчеларство, напомињући да су „континуирано образовање, менторство и државна подршка“ неопходни за обнову.
Како проф. др Санчанин објашњава, „Наслеђене технике нису рутинске радње – то су живе традиције. Њихов опстанак зависи од образовања и свести заједнице.“ Аутори позивају на инклузивније програме, подстицаје и обуку како би се осигурала дуговечност овог крхког наслеђа.
Културне и духовне димензије
Рад се бави богатим фолклором који окружује пчеле – од ритуала „певања пчелама“ до древног веровања да пчеле морају бити обавештене о важним породичним догађајима као што су рођења или смрти. Ови обичаји, сачувани у деловима Србије и Косова, чине део УНЕСКО-вог концепта нематеријалног културног наслеђа.
Србија већ има неколико традиција уписаних на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу – од „Славе“ до „Наивног сликарства Ковачице“. Истраживачи предлажу да и традиционално пчеларство заслужује признање као „елемент националног наслеђа“, с обзиром на његов трајни друштвени, еколошки и симболички значај.
Образовање и оживљавање знања
Студија се такође осврће на изузетну историју пчеларског образовања у Србији. Још 1878. године, студенти Карловачке богословије су студирали пчеларство поред теологије, водећи професори попут Јована Живановића, пионира модерног српског пчеларства. Његов рад је инспирисао генерације свештеника-пчелара који су ширили знање и модерне технике широм региона.
Пчеле у медијима и национално сећање
Пчеларство је дуго заузимало посебно место у српском културном животу. Први илустровани пчеларски часопис, *Пчела*, објављен је у Београду 1883. године, а затим *Српски пчелар* у Сремским Карловцима 1896. године. Ови периодични часописи повезивали су науку, традицију и веру, симболично тројство које и данас дефинише културну улогу пчела у Србији.
Како се у раду наводи, „Пчеле се држе близу домова људи, одражавајући дубоку наклоност и поштовање. Пчелари их виде као учитеље и пратиоце — симболе врлине, мудрости и штедљивости.“
Савремени значај: Више од меда
Иако студија слави културни континуитет, она такође наглашава економски потенцијал одрживог пчеларства. Са преко 165.000 кошница у Војводини, регион тренутно користи само око 30% свог свог производног потенцијала. Јачање малог, етичког пчеларства могло би побољшати и руралне изворе прихода и отпорност животне средине.
Аутори такође истичу ширу еколошку поруку: пчеле су природни индикатори здравља животне средине. Њихов пад – због пестицида, загађења и климатских промена – одражава сопствени еколошки дисбаланс човечанства. Заштита пчела, дакле, значи заштиту саме планете.
Позив за очување живог наслеђа
„Медено наслеђе“ завршава се јасном поруком – традиција се мора развијати да би опстала. Комбиновањем старе мудрости са модерном науком и образовањем, Србија може осигурати да њено пчеларско наслеђе остане живо за генерације које долазе.
Ово истраживање, објављено у Зборнику радова Међународне конференције „Туризам и културно наслеђе: традиција, иновације и глобални изазови“ (2025), служи и као академски допринос и као искрен апел креаторима политике, едукаторима и културним институцијама да признају пчеларство не само као професију, већ и као стуб националног идентитета и одрживости. Истраживање је подржао Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.